.:|-:÷|÷:-|:.

I eto čoveka iza aparata za gašenje požara. Mala mu je glava, ali ipak jedino ona izviruje. Znam da je lud, neuračunljiv. Prirodno je biti pošemeren kada ste celi svoj život proveli u vozu iza aparata za gašenje požara, čekajući. A požara nema.




21. avgust 2009.

One su tako stvarne
da se osetim kao iluzija,
plod uobrazilje.

Tik-tak. U sekundi,
kao dečija misao,
rasprsnuću se.

Probudio se isti -
onaj kraj kojeg je sinoć zaspala.
Sve je tu.
Dva plava dugmeta, plišane usne.

Prevelik joj je ovaj krevet.
Smanjila se
tokom noći,
pa ne može da se sakrije
od sebe.

Veseli zvižduk dole,
na ulici,
podsmeva joj se.



29. maj 2009.

Ustala sam jutros
iz kreveta od papira.
Luna kaže: ,,"

Pišem ti telegram:
,,Rode kasne. Dođi."
Cupkam nervozno.

Tražim Ilicu po džepovima
zimske odeće.
Tik-tak. Sedim na kazaljci.

Dođi. Drveće pupi.
Povetarac miriše na mart.
Zamišljam... plavi bicikl.

. Celuvkam Lunu
što je nosiš na leđima.
Papirni zagrljaju.

Koliko prostranstava se može smestiti u tvoje oči? Belilo severa, tirkizne obale juga, neba kontinentalne Evrope. A meni je tesno. Prevelika sam za svoju kožu, mada o biegu i ne razmišljam. Pretvoriću se u sivu tačkicu, neku najmanju koju ne možeš da pronađeš u ogledalu.
Reci mi, koliko iznošenih, starih želja i tuđih dragih pogleda staje u ta dva plava dugmeta? Sitne tuge, žvaćemo ih jutrima uz kafu. Prevazilazimo ih svakog puta kada delimo sa nekim vrhove svojih prstiju...
Od kog komada beskonačnog vremena da napravim fotografiju koja će postati sadašnjost na tvom zidu? Istopljeni otisak detinjstva... trenutak preteškog mira u tuđem snegu. Ugrabila bih izlizane snove, iscedila ih u svoju omiljenu šolju i zalila njima suve zalogaje tog spokoja.
I u snu odlaziš, otvaraš prozor.

Jednom ću pronaći
svoj plavi dom;
smešten između crvenog brda
i mora.
Srešću tamo bledog dečaka
sa mesečinom u osmehu.
Na ramenima ću ga nositi,
klatiće svojim stopalima
što poznaju samo
puteve dobrih namera.
Ljubiću mu dlanove
širom otvorene.
Zvaću ga Zvezdan.

Sve su to ciklusi.
Slušala sam istu pesmu
Bryan Ferry-a i u zimu '47me.
Bila sam i pre.
Bilo je rata.
Uvek neko nekog ubija.
Hodala unatraške,
sudarala se sa mnoštvom budućnosti.
Ubijam ih jer je lako;
je se rasprše kao
mehurići od sapunice
usled mog trupkanja
olovnim nogama.
Ubijam ih zbog balansa.
Da ne dožive da postanu prošlosti.

Kulturno skroz. Čaj, krekeri i preferans. Onako u hodu, sa sve odećom na sebi. Kultuni ljudi. Crvenkapa i Vuk.

zdravo.

shta ima?

Ne umem da kazhem. Koliko bi mi prstiju trebalo da njihovim pokretima dodjem do te kolichine koju sam popila i pijem. Tezha sam za celih nekoliko bicca. Zatvorenih usta i otvorenih shaka te jedem celog. Ne umem da kazhem.

Osećam se kao jedna od ubijenih u The Wisdom of Crocodiles (Immortality)

÷|play|÷
size:619kb
duration:39sec

link: http://www.angelfire.com/psy/neurotic/ANaturalDisaster.mp3

Ujeda. Realnost ili lichno prokletstvo?
(kad sam bila devojchica brinule su me lepe stvari)
odigrava mi se monodrama u kupatilu
(hoccu povraccam - neccu povraccam)

Bezhi mi se iz sebe
Bezhi mi se iz sebe
Bezhi mi se iz sebe

| listening |
size: 911kb
duration: 58sec

.kuc.kuc.

- sunchica kada cce se vratiti kucci?

.muk.



***listen***
|filesize:865kb|
|duration:55sec|

Peglam zvezdaste dugmiće i mislim se da li da prvo ispraznim džepove na farmerkama ili košuljama. Skoncentrisana i nisam, bojim se zalediće mi se pogled, a sa peglom u rukama... ne, ne bih da mislim.
Kucaju oni tako meni na vrata, zamišljam kako stoje u hodniku. Jedan se desnom rukom oslanja o rub vrata dok drugu drži na struku sa levom nogom savijenom u kolenu. Drugi stoji mirno, kao da čeka red u pošti i kuca. Prvo je pokucao tri puta. Sačekao je tridesetak sekundi, a zatim pokucao pet puta. Očekujem da će otprilike za pet do deset sekundi zakucati ponovo šest ili sedam puta.
Sakupljam svu dugmad (i trouglastu) i stavljam je u čašu vode koja se nalazi na televizoru. Primetim da mi je na košulji koju nosim na sebi otkopčano jedno dugme i da bradavica pokušava da izviri i da se divi mojim zvezdastim dugmićima. Nekako mi se čini da je oduvek ova leva bila radoznalija od desne. Ne znam da li to možda ima nekakve veze sa srcem? Možda je samosvesnija ili tako nešto. Možda je draži srce.
Zvoni mi telefon.
- Molim?
- ’Ajde, kujo, otvaraj vrata!
- Evo, evo... U stvari... Lepo me prvo zamolite obojica. Hajde!
- Molim te. (krrrc... shushhhh... chuje se: ’ajde tebra!) Molim te otvori.
- Evo, evo...
Otključavam vrata i otvaram ih polako. Dobijam pesnicu u čelo. Koleno u bešiku. (udišem miris tepiha... sigurno ću početi da kijam sada pošto sam alergična na prašinu) Patiku u butinu.
- Kurvo, daj sisu!
- Čekaj da popijem svoju zvezdastu dugmad.
Popijem patiku opet u bubreg. Levi. (da li je taj bubreg više u vezi sa srcem i sa levom bradavicom zato što je levi? odoše dugmići sa košulje, valjda nisu alergični na prašinu) Glava o zid. Mrak.

Uf... Mislim da sam bila zaledila pogled. Na putu do vrata skupljam dugmiće sa poda. Zaključavam. Treba opeglati dugmad. Gle! Mališa što je bio otkopčan je ostao na košulji.

u ustima bih da chuvam neke lepe stvari
neke slatke stvari
neke tvrde stvari

u rukama bih da sam chuvana
tudjim
ne moraju da me vole
neka me tuku i chuvaju
neka su tople ili hladne
neka su tudje
u rukama bih da sam chuvana
ne svojim





duration: 1:40 sec
size: 782 kb
goldfrapp - deer stop

vrshljah po txtovima... pushtah staru muziku. (bolje da sada stanem, ovo mozhe da postane bljutavo)

dva paste-a... mozhda ih Dzhud konachno prochita.


hej, Dzhud! =]



Slučaj razbijene vaze i kuće br. 47
28.juli 2004.

Šareni krovovi poslagani su visoko po velikim kućama koje ljudi nazivaju domom. Maleni dečak se mršti, a zenice mu se skupljaju od prejakog svetla dok gleda u visine, u šarene krovove. Pretpostavljamo da ovi krovovi dečaku deluju mnogo viši nego nama, a istovremeno i daleko šareniji. Zapravo, oni su veoma bezlični i nalikuju jedan drugome, no to nije tema ove priče.
U kući pod rednim brojem 47 živi jedna starija gospođa sa svojom mačkom. Ona je jedna uglađena dama (gospođa, ne mačka) lepih manira i staromodnih shvatanja. Uvek govori polako i razgovetno, pritom na licu ima nekakav poluosmeh koji deluje kao da je tu iz čiste ljubaznosti. Svakog jutra, pošto nahrani svoju ljubimicu, stara gospođa odlazi u prodavnicu u blizini i kupuje namirnice, a, ukoliko je četvrtak, jednu ružičastu ružu koju potom stavlja u svoju prelepu kristalnu vazu. Tu vazu je dobila na poklon od njene najbolje prijateljice koja je ujedno bila i njena učenica. Stara gospođa je, naime, profesor klavira. Ali, to nije tema ove priče.
Uh... previše je hladno najednom. Oblačim košulju. Tako ne volim bockanje po vratu kada mi je kosa sveže oprana. Persida. Persida u mraku. Da! Tako bi se zvao moj film. Ne bi u njemu bilo mnogo likova. Samo nekoliko glavnih. Jedna žena, njena sestra, dete obavezno... i tri do četiri muškarca... i obavezno jedna starica. Starice su mudre. Žena bi imala posebnu ulogu. Persida. Provukla bih je kroz što više osećanja od početka do kraja filma. Volela bih da ona oseti što je moguće više različitih emocija i kvalitativno i kvantitativno. Ostali bi joj u tome pomogli. Bio bi to jako dosadan film. Ne znam čak ni da li bi imao smisla ikakvog. U jednoj sceni Persida bi pila jogurt iz staklene čaše. To bi bilo lepo. Takođe bi morala postojati scena u kojoj bi Persida jela kajsije. Ali ne zbog kajsija, već zbog koštica. Uh, kako ja volim te koštice iz kajsija. Deluju mi bajkovito, vilinski, ezoterično. Slično kao i šareni krovovi.




U dosluhu sa plavetnilom
31.juli 2004.

Popila je odgovornost polako i teško kao da je izvodila neki ritualni čin, znajući da će posle njega biti samo gore. Ostalo je previše vremena da se živi. Treba pronaći svakog dana malu plavu sitnicu da joj ispuni minute. Zašto je on sada tako posmatra? Kao da mu je pojela namere.
- Oprosti, ali namernik svoje namere živi i one prožimaju njega.
Kada će ljudi naučiti da život živi sa njima ili bez njihovog učešća? Kao ljubomorna pseta čuvaju svoje parče hleba dok se ne ubuđa, a onda se pretvaraju da se ništa nije desilo – skrivaju svoje razočaranje klovnovskim maskama i naočarima za sunce.
Pogledala je kroz prozor, čisto da bi videla da li se spustila noć. Pozdravila je pun mesec blagim uspavanim osmehom, a zatim naslonila cev puške na rub prozora. Neko će umreti večeras. Ove noći ona je u dosluhu sa gospodinom Sažaljenjem i rešila je da obavi i taj prljavi posao. Neko mora i to... Matori zlobnik maltretira mladu ženu koja brani svoje lice šakama. Pucanj! Plavi šal pada na prljavi beton. Od ovog napada se nije mogla odbraniti šakama. Muk. Matori zlobnik jeca.
- Plači, ljubomorno pseto, i pojedi sad svoje parče buđavog hleba.

dajem se na chuvanje.

treba me pustiti da spavam, jedem i maziti me.
vecc su rekli da sam ekonomichna. dajem se na chuvanje.

ne zauzimam previshe prostora, mozhete me ubaciti u ormar ili spakovati u poveccu fijoku.

ccutim kada mi se kazhe.

samo da znam da sam chuvana... zato se dajem na chuvanje. nekom dobrom choveku. ili zheni.







apdejt: pichke su svi koji bezhe

apdejt2: JohnSmith (04:09 AM) :
na ovoj slici na postu, ne vidi ti se lice lepo, ne mogu da provalim da li se smesis ili se spremas da zaplaces

Pre orgazma.
Zapitao sam se kako je moguće da se ni malo ne zamaže sladoledom oko usana, a nepažljivo, trapavo ga liže. Iako je treptala nezainteresovano i nevino kao ovčica, na trenutak mi se učinilo da je pomislila da upravo razmišljam o tome kako ga puši. Kanulo je na majicu.

Posle orgazma.
Pitam se da li sam: ,,Jebi me, ja sam tvoja kučka!'' ...naglas izgovorila?

mama, nosi me, vozaj me... ne koracha mi se.
!ti! ?ja?, kosi me, srozaj me... puzi mi se. (neko je spominjao !sluz! ?blues?)





!biraj!
jesam li

|KRV|

ili

|CRV|

Džud bi me bacio u ponor da me pojedu kojoti. Kažem mu da bih pre da me pojedu divlje svinje. On je i dalje za kojote; kaže da su mršavi.